Akida, Osvrti

Osvrt na govor sekte u vezi tekfira mušrika!

Osvrt na govor sekte u vezi tekfira mušrika!

     بسم الله الرحمن الرحيم 

الحمد لله رب العالمين، والعاقبة للمتقين، والصلاة والسلام على عبده ورسوله وخليله وصفوته من خلقه نبينا وإمامنا وسيدنا محمد بن عبدالله، وعلى آله وأصحابه ومن سلك سبيله واهتدى بهداه إلى يوم الدين. أما بعد

Kaže Uzvišeni:

وَلَوۡ أَنَّهُمۡ فَعَلُواْ مَا يُوعَظُونَ بِهِۦ لَكَانَ خَيۡرٗا لَّهُمۡ وَأَشَدَّ تَثۡبِيتٗا

“A kada bi onako kako im se savjetuje postupili, bilo bi im bolje i u vjeri čvršće,

وَإِذٗا لَّأٓتَيۡنَٰهُم مِّن لَّدُنَّآ أَجۡرًا عَظِيمٗا

i tada bismo im Mi, od Nas, veliku nagradu dali,

وَلَهَدَيۡنَٰهُمۡ صِرَٰطٗا مُّسۡتَقِيمٗا

 i na Pravi put bismo ih uputili”.¹

– Po tumačenju odredjenih mušrika danas, koji kažu: “Razum čovjeka ‘muvehhida’ nemože da shvati prije dolaska poslanice, da on – muvehhid i onaj koji obožava kipa prinoseći mu žrtvu nisu iste vjere.”

Ponavljam:

Muvehhid” koji ne zna da su on i obožavaoc kipa različite vjere! Dakle tvrde, da la ilahe illallah, ne ukazuje da je obožavaoc kipa – mušrik  različite vjere od muvehhida – muslimana.

Pa kažu za fetvu ibnu-Tejmije:

 “Allah je razdvojio neka imena i propise prije poslanice, a sastavio ih je nakon nje.”( kraj citata)

I nastavljaju:

“Odmah na početku nam Ibn Tejmijje, rahimehullah, daje do znanja da je Allah taj koji je razdvojio neka imena i propise a ne razum ljudi, te da je to mes’ela Allahove objave a ne mes’ela razuma!”

Kažemo: Uzvišeni je rekao:

أَفَلَمۡ يَسِيرُواْ فِي ٱلۡأَرۡضِ فَتَكُونَ لَهُمۡ قُلُوبٞ يَعۡقِلُونَ بِهَآ أَوۡ ءَاذَانٞ يَسۡمَعُونَ بِهَاۖ فَإِنَّهَا لَا تَعۡمَى ٱلۡأَبۡصَٰرُ وَلَٰكِن تَعۡمَى ٱلۡقُلُوبُ ٱلَّتِي فِي ٱلصُّدُورِ

“Zašto oni ne putuju po Zemlji pa da srca njihova shvate ono što treba da shvate, i da uši njihove čuju ono što treba da čuju, ALI, OČI NISU SLIJEPE, VEĆ SRCA U GRUDIMA.”²

Minimalni opis aslud-d-dina ili hadul-islama, s’kojim čovjek ostvaruje ulazak u islam, jesu riječi la ilahe illallah, koje u sebi sadrže potvrdu i negaciju:

”Pa, ko zanevjeruje u taguta i vjeruje u Allaha – takav se prihvatio za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. A Allah sve čuje i sve zna.”³

Najčvršća veza – riječi la ilahe illallah. 

من قالَ : لا إلهَ إلَّا اللَّهُ ، وكفر بما يُعبَدُ من دون اللَّهِ ، حُرِّم مالُهُ ودمُهُ وحسابُهُ على اللّ 

Ko kaže: La ilahe illallah i učini kufr u sve što se obožava mimo Allaha, njegov imetak i njegova krv su haram, a obračun mu je kod Allaha.⁴

Opis aslud-d-dina, o neznalice, ne određuje razum, jer razum nije Bog pa da propisuje, već Allah Gospodar moj i vaš! 

On je u svojoj objavi (Kur’anu i sunnetu) detaljno objasnio koji je to minimalni opis koji čovjek treba da ostvari da bi bio musliman, a ne razum!

Razum – fitra čovjeka je stvorena na aslud-d-dinu, i čovjek bez uticaja spoljašnjeg faktora može vrlo lako da ostvari aslud-d-din, u kome svakako spada i neminovno prizilazi da muvehhid i obožavaoc kipa nisu na istom dinu – vjeri!

Kaže Allahov Poslanik sallallahu alejhi ve sellem:

Svaki sin Ademov rađa se u fitri (prirodnoj urođenoj vjeri islamu) pa ga njegovi roditelji (svojim odgojem) učine židovom, kršćaninom ili vatropoklonikom”. 

Predaja je zabilježena u najvjerodostojnijim hadiskim zbirkama kao što je Sahih  Buharija i Muslima.

Dakle čovjek se radja na tevhidu i može bez spoljašnjih faktora koji bi ga odvratili od njega – tevhida, lako ostvariti aslud-d-din – koji se ogleda u riječima la ilahe illallah.

La ilahe illallah je vjera svih poslanika, kaže Uzvišeni:

“Mi smo svakom narodu poslanika poslali: ‘Samo Allāhu ‘ibādet činite i klonite se tāgūta.”⁵

Svi poslanici su došli sa istim dinom u osnovi, la ilahe illallah koji obuhvata tekfir mušrika!

Riječi la ilahe illallah jasno ukazuju, i iz njih neminovno proizilazi, da onaj koji nije ostvario ove riječi koje su aslud-d-din u bilo kojem vremenu i prostoru, sa ili bez poslanice, nije musliman, već mušrik, i da je minimalni opis kojeg čovjeka čini muslimanom – jeste ubjeđenje da obožavaoc kipa i muvehhid prije i nakon poslanice nisu istog dina!

Na ovo jasno ukazuju Kur’an, sunnet i idžma muslimana! Jer na bezbroj mjesta Allah i Njegov poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, daju minimalni opis – tj. aslud-d-din, koji čovjek mora ostvariti da bi bio musliman.

Abdulmedžid Eš‐Šazilij u knjizi „Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman“ na strani. 383., kaže:

و أصل الدين أمر يشترك فيه المسلمين كلهم و يتحقق في كل مسلم برا كان أو فاجرا، و لا يتحقق لغيره ممن يعبد الطواغيتط!

Aslud‐din je stvar u kojoj učestuju svi  muslimani i koja se ostvaruje kod svakog muslimana, bio častan ili griješan, a ne  ostvaruje se kod drugih od onih  koji ‘ibadete tagutu.“⁶

I u ovome se ogleda rastavljanje između odredjenih imena i propisa prije i nakon poslanice koje spominje ibnu-Tejmije, rahimehullāh, a to je da muvehhid svojom fitrom na kojoj je stvoren, može dokučiti zabranjenost i ružnoću širka i da on i obožavaoci kipova nisu na istom dinu – vjeri!

Kakav apsurd je da tvrdiš u suprotno, kada vidiš onoga koji ibadeti isključivo Allahu i onoga koji prinosi žrtvu kipu – da su na istoj vjeri, ili da neznaš da li su na istoj vjeri, kao što govore određeni ljudi, koji neznaju šta je počinioc velikog širka u periodu kada nema poslanice, st’ime pravdajući sebe neznanjem.

Zato što je muvehhid stvoren na fitri, koja je na aslud-d-dinu – koja se ogleda u riječima la ilahe illallah!

Dakle on može i prije poslanice spoznati ko je na njegovom dinu a ko nije, jer kao što kaže ibnu-Tejmije: 

“Ime mušrik je potvrđeno i prije poslanice, jer on čini širk Gospodaru i druge sa njime izjednačava i čini Mu suparnike”..

Jer Aslud-d-din se ne ostvaruje kod obožavaoca taguta, niti kod samog taguta, i la ilahe illallah jasno na to ukazuje, kao i mnogobrojni Kur’anski tekstovi, hadisi, i idžma uleme.

Sada obrati pažnju na govor uleme vezano za razumski tekfir:

– الإمام عثمان بن سعيد الدارمي (280) رحمه الله حيث قرّر أنه:

Imam Osman bin Seid Ed-Darimi rahimehullah je potvrdio da:

«لا يجوز لأحد أن يتأول في التوحيد غير الصواب» 

“Nikome nije dozvoljen te’vil (pogrešno tumačenje) u tevhidu mimo onoga što je ispravno”.

وقال في الخطأ في التوحيد: «والخطأ فيه كفر، وقال للمعترض في تفسير حديث: «فلفظ هذا الحديث بخلاف ما فسرت، وتفسيرك أنكر من نفس الحديث، فافهم وأقصر عن شبه هذا الضرب من الحديث؛ فإن الخطأ فيه كفر

i zatim je rekao u vezi greške u tevhidu: “Greška u njemu je kufr” i rekao je u vezi onoga koji se suprostavlja u vezi tefsira hadisa: “Tekst samog hadisa je u suprostnosti sa onim što si protefsirio, i tvoj tefsir poriče sami hadis, i razumjevanje i kraćenje poistovećivanjem vezano za primjer ovog hadisa; Pa je zaista greška u njemu kufr”.

وقرّر أيضا: أن الكفر يثبت بالمعقول من غير منقول كما في قوله في تكفير القائل بخلق القرآن

I potvrdio je također da je kufr potvrđen razumski mimo prenošenja (objavom), poput govora u vezi tekfira onoga koji govori o stvorenosti Kur’ana:

فإن طلبتم منا فيه آثارا مأثورة مسندة منصوصة فيه عن الصحابة، والتابعين؛

Pa ako od mene budete tražili predaje koje se prenose u vezi ovoga od ashaba, tabi’ina;

 فقد أخبرناكم أنه كفر لم يحدث في عصرهم، فيروى عنهم فيه، غير أنه كفر معقول، تكلم به مشركوا قريش عند مخرج النبي – صلى الله عليه وسلم – فقالوا

mi vas obavještavamo da se ovaj kufr nije desio u njihovom vremenu i nije prenešen od njih, mimo toga da je to kufr razumski (koji se spoznaje razumom), a o kome su govorili mušrici Kurejšija u vezi onoga što je iznio Poslanik sallallahu alejhi ve sellem, pa su rekli:

إن هذا إلا قول البشر 

“Ovo nije osim govor ljudi” (Kur’an)

فأنكر الله ذلك عليهم، ثم طمس حتى ظهر في العصر الذي أنبأناكم به، في عصر جهم والجعد ثم المريسي ونظرائهم، فروينا لكم عمن أنكر ذلك عليهم وخالفهم فيه من فقهاء أهل زمانهم، مثل جعفر بن محمد، وعمرو بن دينار، وابن المبارك، وعيسى بن يونس، ووكيع بن الجراح، ويزيد بن هارون، والمعافى بن عمران، وبقية بن الوليد، وغيرهم.

Pa im je Allah to porekao, i zatro sve dok se nisu pojavili u vremenu o kome vam govorimo, u vremenu Džehma …(spominje imena vodja zablude džehmizma).

وهذا كفر معقول، لا يحتاج فيه إلى أثر ولا خبر؛ كما لو أن رجلا ادعى أنّ ملك الله وسلطانه، وقدرته، وعلمه، ومشيئته، وإرادته، ووجهه، وسمعه وبصره ويديه، أن شيئا منها مخلوق

Ovo je razumski kufr, koji nije u potrebi za predajama i haberima, kao kada bi čovjek pozivao da je Allahova vlast i sultanat, lice, sluh, vid, ruke, da je nešto od toga stvorenje.

قيل له: كفرت وكذبت، بل كلها غير مخلوق

Biće mu rečeno, zanevjerovao si i slago, naprotiv sve ovo nije stvorenje.

فإن طلبت منا في شيء منها أثرا منصوصا بتسمية ذلك الشيء بعينه, قلنا له: أنت مريب كافر، ومن يشتبه عليه هذا وما أشبهه حتى يطلب فيها الآثار؟

Pa ako bude tražio u vezi ovoga nešto od predaja koje lično govore o ovome, reći ćemo mu: Ti si kafir sumnjičavi, i onaj koji poistovećuje u ovome, a neće se usporediti sve dok ne bude tražio u vezi ovoga predaje?

وكذلك كلام الله مثل هذه الأشياء سواء، غير مخلوق لا يشتبه إلا على من لا فهم له ولا عقل.

Također Allahov govor poput ovih stvari svejedno, mimo stvorenosti, neće sa sa ovim poistovećivati osim onaj koji nema razuma i razumjevanja.

وأخرى: أن كل مخلوق محدث لا شك فيه، فالله بزعمكم كان بلا كلام، حتى خلق لنفسه كلاما، ثم انتحله اضطرارا إلى كلام غيره، فتمت به ربوبيته، ووحدانيته، وأمره ونهيه بزعمكم. فمن يحتاج في مثل هذا المعقول إلى أثر؟».

I drugo: Jeste, da je sve stvoreno novina u čemu nema sumnje, pa je Allah po vašoj tvrdnji bio bez govora dok sebi nije stvorio govor, zatim ga je pripisao sebi (plagirajući ga) prinuđen da razgovara sa drugim, pa je time (govorom koji je stvoren) upotpunio rububijet, vahdanijet, svoju naredbu, zabranu po vašoj tvrdnji. Pa ko je u potrebi za dokazom vezano za ovakve tvrdnje pored razuma kojeg ima??⁷

Pa je selefus-salih jasno bio na stavu da je razumski tekfir ispravan i da postoji, i da je selefus-salih tekfirio razumskim dokazima i da nije bio u potrebi za predajama od ashaba i tabi’ina da bi spustio propise tekfira na pojedince čiji je govor razumski aludirao na kufr, poput govor džehmija, kaderija, mu’atezila i sličnih grupacija.

I da su oni koji su tražili predaje za konkretne slučajeve džehmijskog karaktera i slično, po mišljenju Ed-Darimija – kafiri sumnjičavi.. 

Zatim nedvojbeno, ovde imam Ed-Darimi, jasno konstantuje prisustvo razumskog tekfira, za razliku od vas koji tvrdite da može biti samo uz risalu, a ulema ehlus-sunneta vel-džema’ta tvrdi poput Ebu-Bekra Es-Sajrefija koji je nakon imama Šafije jedan od najučenijih ljudi u šafijskom mezhebu, i drugi mimo njega, da se šerijat dijeli na ono što se može spoznati razumom i risaletom, vezano za mes’ele tevhida i širka i onoga što je ispod njih.

Konstatacijom “ko je u potrebi za dokazom uz tvrdnje”, to jest uz tvrdnje, govor i djelo s’kojim mušrik obožava kipa u vremenu bez risale, prinoseći mu žrtvu, doveći za potrebe njemu – da ovakav nije na vjeri tevhida, već razumski i fitrom koja je na aslud-d-dinu jasno spoznaje da obožavaoc kipa nije muvehhid poput onoga koji kako kaže imam Ed-Darimi – jasno razumski spoznaje da je poricanje Allahovog znanja, Uzvišenosti, sluha, vida..kufr koji nije u potrebi predaja, habera, već razumski propis i razumski tekfir.

Pa je ovde jasan dokaz od selefus-salih da razum ima udjela u šerijatu, i da je razumski tekfir nešto što postoji, i nešto čime je čovjek obavezan, poput muvehhida koji u doba bez poslanika vidi veliki širk – na čiji mu ružnoću razum ukazuje i neispravnost te na tvdnju da on i obožavaoc tog širka nisu na istoj vjeri.

Jer razumski šerijat je upravo tevhid kojeg je Allah tebareke ve te’ala, usadio u fitri svakog čovjeka, i to je aslud-d-din s’kojim se radja svaki čovjek, a kojeg je ponovo odredio Gospodar nebesa i zemlje, i svakako pojasnio detaljno u objavi.

I za kraj ulema ehlus-sunneta vel-džema’ta je prenijela idžma vezano za onoga koji uradi širk Allahu iz neznanja, prije i nakon risale :

نقل الإمام أبو عبد الله المروزي (294هـ) رحمه الله عن طائفة من أصحاب الحديث وكذلك شيخ الإسلام ابن تيمية في كتاب الإيمان وأقرّوه: «قالوا: ولما كان العلم بالله إيمانا، والجهل به كفرا، وكان العمل بالفرائض إيمانا، والجهل بها قبل نزولها ليس بكفر وبعد نزولها من لم يعملها ليس بكفر لأن أصحاب رسول الله صلى الله عليه وسلم قد أقروا بالله في أول ما بعث الله رسوله صلى الله عليه وسلم إليهم، ولم يعملوا الفرائض التي افترضت عليهم بعد ذلك فلم يكن جهلهم ذلك كفرا، ثم أنزل الله عليهم هذه الفرائض فكان إقرارهم بها والقيام بها إيمانا، وإنما يكفر من جحدها لتكذيبه خبر الله، ولو لم يأت خبر من الله ما كان بجهلها كافرا، وبعد مجئ الخبر من لم يسمع بالخبر من المسلمين، لم يكن بجهلها كافرا، والجهل بالله في كل حال كفر قبل الخبر وبعد الخبر».

Prenosi Ebu-Abdullah El-Mervezij od skupine ehlul-hadisa a i Ibnu Tejmijje spominje u svojoj knjizi El-Iman slučaj vezano za ashabe koji kada su primili islam nisu znali za odredjene farzove prije nego li je došla objava, i da im to nije bio kufr osim nakon znanja i poricanja onoga što je doslo od objave, te da oni koji nisu imali znanje po pitanju određenih farzova zbog džehla – nisu bili kafiri zbog toga.. pa dolazi do suštine svog govora u kome kaže:

والجهل بالله في كل حال كفر قبل الخبر وبعد الخبر

A džehl (neznanje) o Allahu (njegovom tevhidu) je u svakom stanju kufr, prije habera (poslanice) i nakon njega!

Pa je jasno i nedvojbeno ukazao na kufr onoga koji ne poznaje Allaha, ili mu čini širka i slično, da je ovakav kafir prije i nakon risale, i to je ono našta ukazujemo svo vreme, da je džehl u tevhidu kufr u svakom vremenu i prostoru, i da osoba koja iz džehla obožava drugog mimo Allaha je uvjek mušrik i nije na istom dinu na kojem je muvehhid, i da na ovo razum jasno ukazuje, koji je stvoren na aslud-d-dinu!

وقال العلامة أبو عبد الله الهبطي (1001هـ)

Rekao je Alameh Ebu-Abdullah:

أن الخطأ في أصل الدين لا خلاف في كفر صاحبه بين

الأمة المحمدية

Greška u aslud-d-dinu  je bez razilaženja među ummetom Muhammeda kufr za onoga koji je počini.

وقال أيضا: الغلط في أصل الدين، وهو التوحيد، كفر بإجماع

Rekao je također: Greška u aslud-d-dinu, a on je tevhid, je kufr po idžmau.

Greška-e koje se dese u aslud-d-dinu, a koji je tevhid i ono što je suprotno tevhidu, vezano za širk i netekfiranje mušrika jesu kufr po idžmau, tako da i ovaj govor jasno aludira da osoba koja napravi grešku u aslud-d-dinu u bilo kojem vremenu i prostoru je kafir koncenzusom, kao što je to na početku spomenuo i Ed-Darimi rahimehullah:

«لا يجوز لأحد أن يتأول في التوحيد غير الصواب»، 

“Nikome nije dozvoljen te’vil (pogrešno tumačenje) u tevhidu mimo onoga što je ispravno”.

Jer svako pogrešno tumačenje u tevhidu i onome što mu je suprotno i što ga isklučuje, poput širka, je neminovno kufr.

A tekfir koji se tiče kazne, o kojima govore Ibnu Tejmijje i ibnu Hazm, Allah da im se smiluje, kada spominju šerijatski propis i kao šerijatski propis, te kada se spominje, fisk, zaštita imetka, itd., jeste hukm koji se nemože spoznati osim dolaskom objave koja se tiče poslanstva nekog od poslanika..

Tako da je tekfir u govoru ibnu-Tejmije i ibnu Hazma kao šerijatski propis govor o tekfiru kazne, a koji stupa na snagu nakon argumenta! I zagovornici ovih i sličnih fetava koje plasiraju, ako su imalo iskreni, priznaće da se radi o fetvama koje se tiču tekfira kazne, osim ako im vrane nisu popile mozak.

Savjet čitaocu i tragatelju za istinom:

Zapamti pravilo, obožavaoc velikog širka, nikada u bilo kojem vremenu i prostoru, sa ili bez poslanika, nemože biti musliman, i ovo spada u jedno od značenja la ilahe illallah! 

و الحمد لله رب العالمين والصلاة والسلام على سيدنا وحبيبنا ونبينا محمد وعلى آله وصحبه أجمعين

________________

¹ Sura En-Nisa’, ajeti 66-68

² Sura El-Hadždž, ajet 46

³ Sura El-Bekare, 256. ajet

الراوي: طارق بن أشيم الأشجعي المحدث: مسلم – المصدر:صحيح مسلم – الصفحة أو الرقم: 23 ، خلاصة حكم المحدث: صحيح

 ⁵ Sura, En-Nahl, ajet 36

حد الإسلام وحقيقة الإيمان,٣٨٣

⁷ 

انظر: كتاب النقض, 315، 448، 542

- 70 Pregledano